Бити родитељ је за мене прилично изазовна улога, највећа, најстрашнија, најлепша, најлуђа, најодговорнија, нај нај нај…
…Изазовна јер ми је први прави блиски контакт са дететом био прво са сином / сада 7 година/ а потом са ћерком /сада 4 године/. Требало је да научим много тога:
– Консултовала сам паметне књиге за будуће родитеље, / Родитељство, Успешно родитељство, Позитивно васпитање, Родитељ од А до Ш, Интелигенција детета је у вашим рукама, Како да одгајите штребера итд /
– разговарала са пријатељима који су и сами родитељи са често супротстављеним ставовима како треба хранити, успављивати, облачити, лечити, мазити дете, разговарати с њима, кажњавати несташлуке и непослушност
– преслушавала више пута комшијске приче о правом одгајању деце иако су оне махом имале увелико одраслу децу која су, опет, одрастала „у оно дивно време“
– послушала шта имају рећи рођаци са крутим ставовима гледе васпитања, и мантром: ред, рад и дисциплина; максимом – батина је из раја изашла; и саветом – ако неће да уче, малог у војску а малој метлу..
– и шта кажу случајни пролазници с потребом да поделе своја искуства: хе хе, хе, тек ћеш видети шта те чека, мало дете мала брига велико дете велика брига!
…Најстрашнија јер сам схватила да поред све горе наведене помоћи и даље немам појма шта ме чека и да нема назад!
…Најлуђа јер су се у мени смењивала великом брзином различита осећања – паника, нежност, бес, умор, страх, љубав…најлепша улога, управо због те неизмерне љубави која је победила сва претходна непријатна осећања и устоличила осећај среће на трону родитељског царства!
…Најодговорнија јер не постоји пауза у родитељству, на услузи смо нон-стоп као ватрогасци, хитна помоћ или милиција. Ту смо да решавамо страшне дечије муке као дежурни зубари или виле, чаробним пољупцима – чворуге и модрице. Да будемо велики пријемник (и када спавамо) који хвата њихове сигнале, препознајемо смернице и нове потребе, да испуњавамо жеље.
И на крају – о деци сам највише научила од њих самих. И учим сваког дана више, о њима, највише о себи. Тестирам своје капацитете, снаге, вољу, сналажљивост. О себи сам научила да ми дечије жеље изазивају сузе и то три врсте: радоснице, смејалице и сузе очајнице. Ове последње су срећом најређе.
А о деци? Многе занимљивости, поделићу ове:
– најпослушнија су ако трче сваког дана и то док не падну са ногу
– ако желите да ваша деца једу кељ, морате га јести и ви
– увек треба носити воду за децу. Могу издржати глад, али ако су жедни попиће вам крв
– ако желите да вас чују, гледајте их у очи кад објашњавате важне ствари, а уколико желите да вас пажљиво слушају све време, немојте трептати
– научиће да возе бицикл за максимално пола сата уколико скините помоћне точкове и добро загрејете мишиће леђа и ногу – највероватније ћете тих пола сата трчати погрбљени
– ако им ставите кацигу на главу, лакше ће вам бити да гледате како се пентрају по каменим зидовима и возе бицикл по неприступачним теренима
– уколико траже причу сваке вечери, подстичите их да науче да читају што пре да би они вама читали временску прогнозу ујутро
– трудите се да цртаће гледате заједно, одлична је забава!
И оно најважније – срећно дете је оно које добија пажњу и љубав сваког дана. Колико можете у датим околностима, не постоје праве мере. Не будите шкрти у томе никад, срећно дете обично постаје срећан човек, а по речима моје свекрве Лоле – то је највећи успех у животу човека, родитеља. Ја јој верујем, а ви?
Јелена Курјак, Јелисаветина мама
